O umetnosti, otporu i snazi ljudskog duha

RUKE KOJE SU PROŠLE PUT

U tišini hodnika i prostorija Azilnog centra u Vranju i Dečijeg kutka Prihvatnog centra u Bujanovcu, svakodnevno su se okupljale ruke koje su prošle dug put. Te ruke pripadale su ženama i muškarcima, deci i starijima, porodicama koje su prošle kroz stotine kilometara neizvesnosti, straha i nade. Njihova svakodnevica u Srbiji bila je privremena stanica na putu ka nepoznatom, ali su zahvaljujući kreativnim i terapeutsko-artističkim radionicama imali priliku da za trenutak budu prisutni – ovde i sada.

Ja postojim - ovo je moja priča.

Bojama, linijama, glinom, papirom, perlicama, nitima i emocijama – izražavali su ono što rečima često nisu mogli. Svaka slika, svaki crtež, svaki reljef u glini, svaki ukras na kamenu, govorio je tiho ali jasno: “Ja postojim. Ovo je moja priča.”

Upravo te priče utkane su u izložbu „Ruke koje su prošle put“, kao trag unutrašnjeg sveta ljudi u pokretu. Na njoj se ne izlaže umetnost u klasičnom smislu, već iskonska potreba čoveka da bude viđen, prepoznat, da pronađe smisao i izraz usred neizvesnosti.

Kroz ciklus okupacionih i art-radionica, učesnici su, uz stručno vođenje, radili na povezivanju sa sopstvenim identitetom, ali i sa lokalnom zajednicom. Deca su crtala domove koje su napustila, nebo iznad koje sanjaju, mame koje drže ruke, očeve koji nedostaju, cveće iz zavičaja koje više ne miriše isto. Žene su pravile narukvice, vezle priče na tkaninama, oblikovale figure od gline – svaki predmet kao talisman snage i otpornosti.

Da li još uvek imam pravo da se smejem? Da sanjam? Da stvaram?

Uz umetnost, obezbeđena je i psihoterapijska podrška – kroz individualne i grupne sesije – gde su korisnici prvi put mogli da razgovaraju o gubitku, traumi, nadi. Iskustva su dopunjena relaksacijom kroz jogu, pilates, boravak na bazenu, fizičku aktivaciju u teretanama, i, što je najvažnije, kroz osećaj pripadnosti i poverenja.

Kulturne ekskurzije i posete manastirima, muzejima i centrima u kojima se neguje ukrajinska tradicija omogućile su emotivne susrete sa sličnim sudbinama i zbližavanje kultura. Deca su prisustvovala pozorišnim predstavama, učestvovala u sportskim i likovnim radionicama, a svaka od tih aktivnosti bila je nevidljiva nit u tkanju novog osećaja sigurnosti.

Ove aktivnosti nisu bile samo terapija – bile su most. Most između trauma i oporavka, između prošlosti i budućnosti, između „stranaca“ i „komšija“. Bile su odgovor na tiho pitanje koje većina njih nosi: “Da li još uvek imam pravo da se smejem? Da sanjam? Da stvaram?”